|
|
Priče
ESEJI O LJUBAVI
Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć,
svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one
koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one
koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna
tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem
ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim
već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu
ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti.
Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera
me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene
tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu
očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje
vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi
smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu
ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti
zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim,
pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju,
to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,,
da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene
ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me
valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto
je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je
sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki
tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja
se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno?
Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog
života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno,
jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost,
i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i
ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem
volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što
ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu
i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu
način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u
stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam
da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje
za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života
ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe.
Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike
ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što
trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto
želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita
osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš
njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim
da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila
i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario
za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom
mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju
bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne
kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena
u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja
ljubav za sva vremena!
Autorica: Tatjana Debeljački
|
