|
|
Priče
Između
O svemu – ni o čemu. Ne mora se
shvatiti ono što treba da se
shvati. Između znati i ne znati, između
života i smrti,, između dva oblaka, između
zelene, crvene žene, žene i ljubavnice.
Između punog – praznog, toplog-hladnog,
između srećne i tužne, između ravnodušne i
ljubomorne. Naboj ludosti, ludilo hteti-biti
raste u glavi, otvara bol za one koji vole snagom
koju ne poznaju. Božanske ljubavi, zašto su
svi, ili skoro svi nesrećni. Iskoristi dublje
nego što doseže moje iskustvo. Ti si
jedini kome sam pokušala da se svidim, i
jedini kome sam se svidela. Božanstvo, hvala
ti. U tebi nisam videla ljubavnika koji se
skida do pola. Želela bih da pišem knjigu
kao što pišem u ovom trenutku, kao što govorim,
da reči iz mene izlaze, da uspomenama tražim
dokaz ljubavi, ili kako da te vratim. Teško je
naterati te na večeru uz muziku, da prespavaš
u mom krevetu, da zavoliš male grudi. Samo od
svega po malo, u meni nešto zavoli. Pripadam
stvarnom životu, ono što ispunjava vreme u
stvari ga uništava. Ko zna koliko mi je dece
bilo suđeno, dal' lik odgovara mom duhu,
možda sam pogrešno ubran cvet. Kom veku pripadam?
Bilo gde, bilo kad, ne možemo ubiti životinje u nama.
Iz tvojih očiju zrači blagost, milovanje božije.
Najlepše stvari činiš tiho. Kad bismo hteli, mogli
da budemo zajedno – kad bismo hteli. mogli bismo
svetim stazama.
Poznanstvo ništa nije promenilo. Uspostavila
sam zvaničnost uz niz jednostavnosti, između dva
jezika, između dve misije. Borio si se iumeđu dve
rastrkane konjice. Ponašanjima zavode jedna drugu.
Zaslepi je minula opasnost! Ulogu glume smestila
sam u bocu. Otupelih čula gledala sam u nju.
Muževni liku, hiljadu žudnji uzdiše za tobom, što
sediš kao na užarenim žicama? Zakopčaj odelo,
izvadi crva iz jabuke, skoči, poljubi me između
dva treptaja. Bili smo tumači, bio je rat, vladao je
strah, govorio je strah, različito između svakog od nas.
Ljubavnik Ledi Četerli, pisac ovih redova, preispituje
tvoje želje, posle toliko vremena. Dodiruješ je nežno.
Za nju to je novi i stari dodir, poznat kao malo
zaboravljen. Svakim dodirom sve više se približavaš
bočnom delu leve dojke. Ne pomera se. Kao da ceo
prostor uzbuđuje. Predmeti za nju imaju druge oblike.
Svetice, tvoje, i niko ničije mesto ne može zauzeti.
Bog se ne sveti iz osvete.
Njegova pravda je strpljiva i nedeljiva za pojedince.
Pesmo, volim ko što nikada nisam volela,
ko što nikada neću voleti.
Zar nisam činila sve da te ostavim,
zar nisi činio sve da zavolim nekoga drugog?
Između svega, sudbini što ne može pobeći
zvezde istim sjajem sijaju.
Neizvesni su Saturn, Uran u kući Venere
između zvezde i zvezdice
isti san sanjamo...
Autorica: Tatjana Debeljački
|
