|
|
Priče
PRIČE SA DUNAVA
Noć se spustila nad rekom i naša je šuma sada dom noćnih ptica i krajnje
odredište prvih decembarskih pahulja. Sedim u toploj sobi, pišem ove redove
slušajući
ujednačeno disanje mojih usnulih dečaka... Bože, hvala ti za tu najlepšu
muziku mog života. I , po ko zna koji put molim te za oproštaj, molim
te da mi podariš snagu da opravdam tvoju milost, da pronađem svoj put...
Roletna je podignuta, volim posmatrati mesec... A tu je i moj Dunav, moj
dragi, usamljeni lepotan što sve o meni zna.
Zna on koliko sam mladost trošila, poljupcima i suzama potpise davala
nekim pogrešnim ljubavima, nasumično odabranim glumcima u predstavi jedne
zbunjene studentkinje. Zna zašto sam glavnu ulogu dodelila prvom koji
je znao da teši, pamti dve muzike koje mi sudbinu odrediše... Dunave,
zar moram da volim?
Nisam rob preterivanja, učena da odbijam poklone a predoziram darivanja
dovela me u situaciju da biram pogrešne-one koji uzimaju danak iskrenosti.
I, kako sve u prirodi ima svoju genezu tako je i mala ravničarska lutka
od stakla pokušala da se transformiše u rascvetalu punokrvnu šumsku vilu,
sa rukama od oblaka i kosom dugom, dovoljno prostranom da pokrije stid.
A, kad sretoh njega stid je izgubio smisao.
Sa koferima punim porodičnih celina, slika iz bračne postelje i sa dečjih
rođendana, putovanja, zvanja i saznanja- raširih ruke neizvesnosti, avanturi,
nečem što je mirisalo na novo, na izazov, na rizik. Nečem. Nekom ko je
bio dovoljno strpljiv da prihvati na trenutak te kofere da bih mogla uzvratiti
poljubac bez osećaja težine.
Tako je počelo. A onda su usledili dani kajanja, pa opet poljupci, pa
pitanja... Pa i ljubav, zašto ne reći. Ali, verujte, ljubav bez konteksta
slobode gubi na značaju. Kidali smo jedno drugo sumnjama, njega su bolele
moje dileme, moj dojučerašnji moral za njega je postao pretnja a njegova
ljubav počela je da me plaši gotovo kao mogućnost da ostanem bez nje.
Jer, ja sam imala plišano naručje sigurnosti, mog vernog i pažljivog muža
i dece koja su vazduh koji dišem. Lagala sam o veri u budući život, u
reinkarnaciju koja će nam dati novu šansu. U stvari, nisam verovala u
njega. Nije mi trebao vagabundo, nepopravljivi sanjar, boem bez adrese
kome je ljubav stil života. Nisam znala gde bih sa njegovim srcem kojem
se uvek krila naziru. Nikad mu ne bih bila žena. I, sigurna sam da ni
on nebi meni bio muž.
On sada sigurno spava kraj neke-svoje ili tuđe, gotovo sam uverena da
joj je leđima okrenut jer, zaboga, svaki mužjak posle obavljenog posla
svojim putem ode...
Dunav zna, mene je uvek čvrsto stezao u naručju dok mi je objašnjavao
te svoje evolucione mužjačke teorije o ženki koja posle oplodnje više
nije interesantna. Voleo me je strasno, volela sam ga što me voli, zbog
načina na koji me uzima, zbog boje njegove kose, zbog toga što me je zvao
malecka...
A onda sam se vraćala kući, poražena dobrodošlicom, poražena jer sam svaki
put shvatala da mi je tu mesto... I ta moja unutrašnja borba trajala je
pune tri godine, skoro četiri... Ljubav i bol, strepnja i nagon, strah
i izazov... Prejaka osećanja znaju da iznure i jačeg od mene. Ne, ni ljubav
nije za svakog.
Plašio se svakog mog ćutanja jer ga je znao slušati. Mene je plašio njegov
pogled, govorila sam sebi hiljadu puta, oh, samo kad bi otišao nekud,
da mu ne vidim oči, ne čujem glas, ostavila bih ga, prekinula ovu priču
na ivici razuma... Znao je za moja previranja. Obećao je da će me pustiti
kada mi ojačaju krila. Svemu me je naučio. Jednog jutra sam se probudila
potpuno srećna. Pozvala sam ga na obalu. Zagrlili smo se, jako. Nasmešio
se, znao je, lisica Hercegovska... Rekao je samo: Čuvaj se. Živa bila.
Autor: Deni
|
