|
|
Priče
SAMO ZA LJUBAV MOG ZIVOTA
<MOJU SRECU> ALEKSU
Jutros sam krenula iz tog grada a za sobom ostavljala polja i zita zrela.
U sebi ponela osmeh tvoj, nas dvoje kako koracamo mokrim ulicama tvoga
grada. Savijen pogled dok kisne kapi brisu korake iza nas. Tada sam pozelela
da vreme stane, da svaki casovnik ima boju mraka, da nas vreme prevari
i zauvek ostanemo tu na mokrim ulicama dok kisica pada, na mokrim ulicama
Novog Sad-a.
-A sve je pocelo sasvim slucajno, pojavio se u mom zivotu kao slucajni
prolaznik. Kao neko ko dodje i ode sa prvim zrakom sunca. Tih dana nisam
ni slutila da ce se savrseno uklopiti u moj idealni svet, da ce biti cak
jedina osoba koja ce uspeti da mi ukrade srce da podigne moje carstvo,
zavlada njime kao da je citav zivot bio tu. To je covek sa najlepsim pogledom,
sa najlepsim osmehom, njegovo ime meni znaci sigurnost da ALEKSA bas ta
osoba, a pre svega covek se savrseno uklapa u moje davne snove. On je
idealizovao moj savrseno idealni svet, on ga je sada ucinio jacim i sigurnijim.
PITACETE SE ZASTO? A ja odgovor mozda i ne znam, znam samo da se nalazi
izmedju redova ove price ko ne shvati sta ta osoba meni znaci u “MOM TAKOZVANOM
IDEALNOM SVETU” znaci da uopste nije ni trebalo citati ove redove. -
Veceras zamisljam da vila ja sam, da prolazim poljima zrelog zita da
koracam mrakom ka tim najlepsim ocima, i kao da se tu sklapaju oci kao
da na kraju tog polja vidim tebe toliko je zelje u meni da te mogu i dodirnuti
kroz mastu. A znala sam da ce nas svaki rastanak do sledeceg vidjenja
nositi mastu, moju zelju da tebe poljubim da ti padnem u zagrljaj kao
i svaki put kada se rastajemo dok tebe posmatram kako nestajes, gubis
se iz moga vida ali ne iz srca. Ne sa tog mesta tesko da ces nestati i
vec su pusta ta moja polja i nikoga vise ne mogu videti samo senke meseca
i zvezda i zito koje se ogleda u mojoj dusi. A smela sam se zakleti da
vise niko nece moci uci u moj zivot, a sada se branim tvojim pogledom,
tim najlepsim ocima, branim se od svega sada zracim tvojim imenom. A bila
sam senka, ranjeno srce malo, bila sam svima nebitna, tuzna, nesrecna
i nije mi zao. KRAGUJEVAC moj grad, danas je tuzan, zima ga je uspavala,
a i ja sam se uspavala u njemu do sledeceg vidjenja sa tobom, sedim, odbrojavam
dane. Cekam na stanicama bola taj voz srece koji ce me voziti ka tvom
gradu, zagrljaju, usnama. I ko kaze da je daljina put ka zaboravu, kada
nas ta daljina spaja svakim danom smo sve jaci, izdrzljiviji, sacekamo
vikend koji provedemo samo kako to nas dvoje znamoi i opet tako. Ali znam
da ce mo za koji mesec, godinu, biti najsrecniji zivecemo zajedno imacemo
bebu malu, slatku i tada ce ta daljina biti prolazna, tada cu se smejati
kada sam plakala za tobom u svojoj sobi zato sto si bio daleko a trebao
si mi. Tada ce sve ovo tuzno biti srecno i necemo vise setati tuznih pogleda
kroz tvoje ulice. Bicemo srecni cak i kada kisa pada i necemo biti sami,
bice i ona snama nasa beba.
I rekao mi je jedno vece:
“Strepim za nase sutra, za trenutke prosle nase tihe
srece,
Ne reci cak ni ime moje jer u ovom casu stvarnost
ne poistoji,
sve je oblak divni koji mozes recju rastopiti. ”
ALEKSI od MACKICE
Mackica, Kragujevac
|
