|
v 7.0 Jel' neko spominjao ferije? Taman kad čovjek pomisli da je konačno došlo vrijeme za odmor i opuštanje, dogodi ti se neki klinac čeg se kaješ a znaš da si se sam uvalio u govna... kao da mi sam vrag nije dao mira. Baš sam za vraga MORAO SJETITI SE OVO LJETO POKUŠATI TISKATI KNJIGU!!! Koliko god to super i zakon moglo zvučati, toliko je to u biti NEsuper i NEzakon. Imam posla preko glave. Kako sam dobio tekst s lekture nazad, tako svaki dan provodim sate i sate pred kompjutorom, gledajući taj virtualni list papira Microsoft Worda i kako mi se čini, naočale su mi non-stop prljave, a kad ih skinem, shvatim da su mi oči od umora počele halucinirati. No nije unošenje promjena iz sata u sat sve. Nastojim stupiti u kontakt sa jednom spisateljicom koja se uvijek predstavlja pseudonimom, stoga sam ja morao moliti prijatelja (koji mi je već dosad napravio toliko usluga da mu dugujem više od bilo čega) da povuče svoje veze i nabavi mi prave podatke... a upravo negdje u to vrijeme se moj pametni brat sjetio napraviti čistku na kompjutoru i formatirati disk. Stoga sam tu izgubio dva dana dok je on sve postavio kako bog zapovijeda... ne znam, meni je prije komp skroz OK radio. Dok sam nabavio podatke, napisao pismo, usput radio na romanu, prošlo je ovih zadnjih tjedan dana. Uskoro bih trebao primiti odgovor, a možda bih trebao stupiti u kontakt s izdavačkim kućama, pa možda i naiđem na povoljniju ponudu... A osim toga, sinoć, tj. u subotu je bilo zadnji izlazak jednog od mojih najboljih prijatelja ovdje. Sutra putuje u inozemstvo kod rodbine i neće ga biti mjesec dana. I sad, em što mi je Ida na moru, još narednih deset dana, (no o tome koliko mi fali neću ni započinjati), em što je pola grada na nekom festivalu u Kumrovcu, ili na odmoru, ja ostajem sam k'o prst, i jedino što mi preostaje je zakopati se u posao... a to baš i nije drukčije od vremena kada sam imao školu za vratom... 'beš sve to! Dođem u kafić u samom centru grada, a on zjapi prazan! U osam sati navečer usred ljeta on zjapi prazan... fuj! Više mi ni ta kava ne ide... Sinoć je bila tzv. "Našička ljetna noć" malo veći ljetni koncert, i u gradu su nasred parkirališta u centru dovukli veliku binu i napravili koncert. Malo dalje od toga, na korzu, bili su štandovi sa kojekakvim tričarijama i dva ona dvorca na napuhavanje za malu djecu. U gradu je bilo puno ljudi, a ja sam se s par ljudi zabio u jedan lokal koji je bio dvadesetak metara od te bine. Bilo je sve ok, dok nismo skužili da pada kiša... to je inače tradicija u Našicama. Kad god ima puno ljudi, i kada je opće raspoloženje na vrlo visokoj razini, u Našicama pada kiša. Kao neko prokletstvo. Taman sam negdje tad shvatio da nam fali dvoje iz društva, koje smo negdje putem izgubili, a baš smo tu večer prije izlaska kupili nešto piva u nadi da ćemo se kasnije zajedno povući negdje i ostatak noći lagano pijuckati i pričati... kao u dobra stara vremena! Gašo, Došen, Vinko i ja! Vinko je odmah na početku večeri vidio da mu se cura vratila sa upisa na faks, pa se zakačio za nju, Gašo nije niti izašao, tako smo ostali Došen i ja. Obišli smo sve lokale, uključujući i disko, i tamo naišli na par poznatih lica. Ajd', to je malo popravilo situaciju. Nakon gledanja slika s maturalca i normalnog razgovora, nagovorili smo te ljude da odu s nama srediti to pivo, jer bilo je grehota to ostaviti nekom pijancu koji bi na tu cugu čist slučajno naišao kad bi išao olakšati se kraj Došenove zgrade. I kad smo izašli iz diska, baš nas je fino zamela kiša. Ja sam onda otrčao po cugu i usput naišao na Vinka, pa smo svi mi otišli do njega. Tamo je bilo još dvoje uključujući Vinkovu djevojku. I ostatak večeri smo proveli tamo, u krajnje depresivnom raspoloženju. Od svog društva... nas šačica... Nakon što je cuga popijena, otišli smo se prošetat do diska, a Došen kući... ostatak vremena, tj. zadnjih sat vremena sam se muvao po gradu i zujao uokolo... stvarno nisam imao ideje šta da radim od sebe... trebala je biti legendarna večer, ali je ispala sranje. sve je ta jebena kiša upropastila...prije par dana je isto padala, i grom je udario negdje u blizini moje kuće, taman kad me usred noći počeo hvatati san. Imao sam osjećaj da je udario pod mojim prozorom. A ja onako, u polusnu... usrao sam se od straha! Ne znam kako da to sad opišem, osim da sam prvi put u životu, nakon tolikih oluja i nevremena koje sam proživio, naprosto obožavajući jak vjetar, kišu ili štogod, drhtao od straha. To je bio jedan trenutak, kada sam bio između sna i jave, sigurno utopljen u svom krevetu, s otvorenim prozorom, a to čudo udari toliko glasno i toliko jako da sam osjetio vibracije na krevetu! Ovo je dokaz da je priroda još uvijek jača od nas! To sam uvijek kužio i obožavao, ali sad... brrrrrr! Također me opet počinje hvatati nesanica... problema sa nesanicom nisam imao već godinu dana... apsolutno nije bila noć u zadnjih godinu dana a da ja nisam sigurno i brzo zaspao, a sad me opet hvata. Legnem oko pola dva ujutro, probudim se oko pola četiri i onda do pet, pola šest se vrtim u krevetu u nadi da ću zaspati, a kad kažem svojima da ne mogu spavati i da nema smisla da ležim u krevetu i znojim se k'o budala, pokupim odgovore poput: "Samo ti lezi i miruj, zaspat ćeš ti!" mo'š mislit! I dok sam prije imao problema, govorili su mi isto, tjerajući me u krevet u dvanaest sati. Onda mi je trebalo dva sata na malo zadrijemam, onda se neko nešto sjeti pa s ustane i počne praviti buku u kući... e jebeš ga onda! I što mi je onda bilo pomoglo? Posao! Radim neki klinac i umorim se, ali sad ne mogu to, jer mi je cijela familija kod kuće i svi čuju i najmanji šum kojeg ja napravim... a ja? Mene kao ne bi trebalo smetati lupanje vratima kad nekog potjera na WC, ili kad neko ide kopat po frižideru, pa onda slučajno opali glavom o luster, pa onda na sva zvona psuje sve po spisku, ili kada neko ide nešto grijat u mikrovalnoj, pa svaki put kad ona završi sa grijanjem, opali jedan glasni PIIIIIING!!!!!! To budi i mog susjeda koji živi petsto metara od mene i gluh je na jedno uho! Nešto moram poduzeti. Po noći ne mogu raditi na romanu, jer mi je kompjutor u burazovoj sobi... a to znači da bih onda njega probudio... a što je najgore, bole me leđa već treći dan iz ne znam kojih razloga...toliko užasno! Prvi dan nisam uopće mogao glavu okretati glavu udesno, koliko me boljelo... ne mogu naprosto vjerovati! Ili mi je život dosadan, ili mi se nakamči toliko gluposti, ili opet problema koji su zaista ozbiljni, a onda ovo postaje mačji kašalj naspram njih. Nikada da mi se dogodi period kada je sve super, odlično i kada se ne mogu požaliti... ama ni na jedan dan!!! Kad ću to dočekati? Kada budem bio u penziji sa 75 godina i nosio vrećicu u rukama jer neću moći ić' na WC kak treba? Kada? Kada mi svi prijatelji poumiru, što od starosti, što od lošeg života? Nekako već sada imam osjećaj da ću ostati zadnji i ispratiti sve svoje prijatelje na vječna lovišta... A ljubav? Tja, Idu nisam vidio već 7 dana a čujem se s njom na kapaljku. Opet se bojim da bi moglo bit problema kada se vrati, ali ne daj Bože. Nadam se da se ona zabavlja, a ja, koji je ovaj put ostao u Našicama proživljava najbesmisleniju agoniju koja postoji!!! Zašto se ne mogu zabavljati kako svi ostali ljudi? Pustiti brige, i zajebati sve što me muči, ponašati se potpuno bezobzirno i prema sebi ali i prema ostalima? Ajoj, da, nisam tako odgojen... a jebiga! Ajd', šta da vam više kažem...ostajte mi dobro! Pozdrav! CDJay
|
|
|
